Poručite nakit putem naše internet prodavnice
ili na broj telefona 060/157-7553.

Korpa
0 Artikala - 0,00 Din.
Vaša korpa je trenutno prazna!

Pregled postupaka pri izradi nakita

Počeci izrade nakita usko su vezani sa početkom korišćenja metala. Metal se koristi kao osnova ukrasnog predmeta jer poseduje zadivljujuća svojstva. On se topi, lije, kuje i uvija. Osim toga, po metalu se može gravirati, nanositi emajl, nijelo i druge metalne i nemetalne prevlake.

Za oblikovanje metala, pri izradi nakita, koriste se razni postupci, koji su se vremenom menjali, dopunjavali i uvodili novi.

Cilj ovog teksta je da ukaže na osnovne karakteristike i razvoj pojedinih postupaka, od njihovog postanka do današnjih dana.

Pri izradi nakita, proces izrade može se podeliti u tri faze:

  • Izrada osnovnog oblika
  • Dekorativna obrada
  • Završna obrada

Izrada osnovnog oblika podrazumeva dobijanje završne forme, koja može imati na sebi dekorativne detalje ili se naknadno dekoriše nekim od postupaka dekorativne obrade. Osnovni oblici, u zavisnosti od oblika, veličine predmeta, vrste metala i tehnoloških mogućnosti, mogu se dobiti postupkom:

  • Livenja
  • Kovanja
  • Dubokog izvlačenje
  • Presovanja
  • Izvlačenja

Uporedo sa razvojem postupka izrade osnovnog oblika, razvijali su se I postupci dekoracije ukrasnih predmeta. Među osnovne oblike dekoracije spade:

  • Granulacija
  • Filigran
  • Emajl
  • Nijelo
  • Graviranje
  • Iskucavanje
  • Pozlaćivanje
  • Ugradnja kamena
  • Ecovanje

Završna obrada pri izradi nakita obezbeđuje izražajnost osnovnog ili dekorativnog dela ukrasnog predmeta njegovom sjajnom, matiranom ili patiniranom površinom.

Prvi korišćeni postupak za izradu nakita bio je postupak livenja. Ovaj postupak je poznat više od 6000 godina. Prvi ukrasni odlivci izliveni su od bakra i bronze.

Interesantna je priča o počecima topljenja i livenja. Pri loženju vatre za mesta ložišta birana su udubljenja u zemlji ili kamenoj steni radi zaštite plamena od vetra. Radi smanjenja uticaja vetra ložišta su se ograđivala komadima kamenja . Jednom prilikom, u toku loženja, neki komadi kamena upali su u ložište. Posle izvesnog vremena komadi kamenja počeli su da se tope jer je kamen, u stvari, bio ruda kalaja, koja se u reakciji sa ugljenikom iz ložišta redukovala u kalaj, čija je temperatura topljenja 232°C. Kada je vatra ugašena i istoljeni kamen se ohladio, videlo se da je njegov donji deo dobio konture kakve je imalo dno ležišta.Tako su korisnici vatre igrom slučaja prvi put bili izvođači postupka topljenja i livenja metala, gde je lonac za topljenje i kalup za livenje bilo ložište.

Tehnološki posmatrano, postupak izrade osnovnog oblika nakita tehnikom livenja sastoji se od: procesa izrade kalupa, topljenja metala i procesa livenja. Sva tri procesa su se koristila na samom početku, a koriste se i danas.

Prvi kalupi za livenje izrađivani su od kamena i gline. Veoma mnogo, za izradu kalupa, korišćen je krećnjak – beli kamen koji se može veoma jednostavno i lako obrađivati nožem.

Neobično važno otkriće za razvoj postupka izrade kalupa i nakita tehnikom livenja predmeta bilo je uvođenje kalupovanja po voštanim modelima u starom Egiptu, 4000 godina pre nove ere. Postupak se sastoji u izradi modela nakita od pčelinjeg voska, oblaganjem modela glinom i pečenjem kalupa. Pri zagrevanju kalupa vosak se topio i oticao iz kalupa. Izrada odlivaka postupkom kalupovanja po voštanim modelima i danas je vodeći postupak pri izradi ukrasnih predmeta, počev od livenja nakita pa do skulptura. Ovaj način kalupovanja, ma koliko da je bio revolucionaran, ipak je imao svojih nedostaka, koji su se ogledali u lošem kvalitetu površine voštanog modela, veličine skupljanja i širenja, finoće površine glinenog kalupa, loše poroznosti kalupa i u lošoj termičkoj stabilnosti. Zato se ovaj postupak tokom vremena dorađivao, menjajući sastav, model mešavine, iznalazeći što kvalitetnije mešavine za izradu kalupa radi bolje površine, poroznosti i termostabilnosti.

Danas se koristi nekoliko vrsta materijala za izradu modela kako od voštanih mešavina tako i do plastičnih materijala. Postupak i korišćenje materijala za izradu kalupa takođe je doživeo velike promene. Za izradu kalupa koristio se veoma sitan pesak od topljenog kvarca, a vezivni materijal može biti gips, etilsilikat, ili vodeno staklo.

Tokom vremena, sa razvojem i proširenjem asortimana ukrasnih predmeta, razvijali su se i postupci kalupovanja. Tako je nastalo kalupovanje u mešavini peska i gline. Ova mešavina je iskorišćena pri uvođenju kalupovanja pomoću šablona pri izradi crkvenih zvona početkom X veka.

U XX veku uvedeni su neki novi materijali za kalupovanje, koji služe pri izradi nakita. To je u prvom redu kalupovanje u školjci, gde se kao vezivno sretstvo pri izradi kalupa koristi bakelit u prahu. Zatim je došlo do uvođenja metalnog kalupa pri seriskoj proizvodnji, čija je prthodnica bio kalup od kamena. Novijeg datuma je, takođe, livenje pod pritiskom u metalne kalupe, koje se koristi isključivo za livenje sitnih ukrasnih predmeta velike serije. Na kraju, treba spomenuti izradu kalupa u gumi koja se koristi pri izradi ukrasnih predmeta, ali samo od legura sa nižom tačkom topljenja, ispod 450°C.

Pored razvoja i uvođenja novog načina kalupovanja, razvijali su se i peći za topljenje, od prvih ložišta u kamenu, preko peći za topljenje loženih drvima, ugljem i gasom, do najsavremenih elektro-peći. Pri razvoju peći za topljenje glavni akcenat se stavlja na veličinu šarže i maksimalnu temperaturu topljenja. Danas se koriste indukcione, elektrolučne i plazmene peći čija temeratura topljenja dostiže do 3000°C. Osim postizanja radne temperature, pri topljenju je potrebno izvršiti čišćenje metala i sprečiti oksidaciju. Ovi problemi su se ranije rešavali korišćenjem sredstva za zaštitu prekrivajući tečni metal, a u novije reme vakumom i neutralnim gasovima.

Proces livenja, odnosno popunjavanje kalupa terčnim metalom obavlja se sipanjem metala iz posude za topljenje u kalup. Ovaj način je i danas najmasovniji način livenja. Kasnije, kod izrade nakita korišćeno je livenje pomoću praćke, pri čemu je bila korišćena centrifugalna sila koja je delovala na tečni metal . Kao nastavak razvoja tog načina, uveden je postupak centrifugalnog livenja. U poslednje vreme, pogotovo kod livenja nakita, koristi se postupak livenja u vakumu ili kombinacija postupka centrifugalnog i vakumskog livenja.

Top